SANGIOVESE

Sangiovese je grožđe koje se generacijama uzgaja u centralnoj Italiji. Sangiovese je generalno cenjen zbog svoje kisele strukture, čvrstih tanina, slanih karaktera i aroma tamnih trešanja.

Istorija vina Sangiovese

Sangiovese je prvi put dokumentovan 1590. godine, iako kao Sangiogheto. Ime za koje se kaže da su ga skovali mnogo ranije monasi u provinciji Rimini u današnjoj Emiliji-Romanji. Pretpostavlja se da je grožđe bilo drevno. Međutim, studija iz 2004. koju je uradio Jose Vouillamoz je pokazala da je grožđe potomak Ciliegiola i Calabrese Montenuova koji je sada poznat samo u Kampaniji. Nije sigurno da li se ovaj prelaz dogodio u Toskani, južnoj Italiji ili negde drugde. Naknadna studija iz 2007. sugerisala je obrnuti odnos roditelj-potomstvo sa Ciliegiolom, iako je to manje prihvaćeno.

Međutim, dalji rad iz 2008. sugeriše da će Sangiovese verovatno biti roditelj više od deset ili više južnih sorti grožđa, uključujući Gaglioppo, Frappato, Nerello Mascalese i Susumaniello.

Ukusi vina Sangiovese

Sangiovese dobrog kvaliteta je cenjen zbog visoke kisel, čvrstih tanina i uravnotežene prirode. Karakteristični su ukusi tamnih trešanja i crnog koštunjavog voća, koji mogu biti potkrepljeni sekundarnim notama lista paradajza i suvog bilja. Razumnom upotrebom hrasta dobijaju se bogatiji ukusi iz grožđa, sa tendencijom ka šljivi i divljoj malini.

Uparivanje sa hranom

Uz Sangiovese dobro idu razna jela od mesa. Zbog svoje kiselosti, grožđe može dobro da se slaže sa masnijim mesom kao što su sporo kuvana svinjetina ili pačetina.

Pečurke idu posebno dobro uz Sangiovese, kao na primer rižoto od pečuraka (sam ili kao prilog mesu).

Zbog izražene kiselosti i tanina, treba voditi računa o slatkim ili začinjenim sosovima.

Jela ili hrana sa visokim sadržajem soli ne idu dobro uz Sangiovese, na primer, parmezan nije idealan. Generalno, Sangiovese nije najočitije vino za sir, iako bi moglo dobro da funkcioniše sa rakletom od fondija.